бра̑в, а м., бра̄ви̑ ген. мн. овца у опште, посебно пак ован: И̏мамо сто бра̄ви̑ о̏ваца (тако!). — У ДК. записана је ова реч у годинама 1761—1765 више пута, али се очевидно разликује од овце и јагњета: Писа Ћиркw ѡвцꙊ и ягиѣ пак і брава.
бра̑в м ован, овца. – Др̀жали су не̏колико̄ бра́ва̄ и то̑ је све̏.
бра̑в, -а, м. — 1. јединка ситне стоке, овца, коза и слично. — Одјавише брави уз планину. 2. ограничена особа. — Ћути, браву, не причај свашта.