шѐгрт
,
*
m.
der Lehrjunge
,
tiro
.
Шегрти су у нас, особито у
Србији
и у
Босни
, као прави робови. Они носе воду, цијепају дрва (код гдјекојијех мајстора иду с коњем у шуму те и сијеку и доносе кући), ложе ватру, готове јело, перу судове, мијесе хљеб, перу кошуље, носају и забављају дјецу и запирају их кад се које испогани, перу собе и басамаке, чисте харове и кошаре, тимаре и поје коње, и т. д. Кад који овако неколико године послужи, па дође у кућу нов, онда онај нови овога замијени, а овај стане тобоже радити што око заната. Кад мајстор иде куд трговине ради (као н. п. у
Сарајеву
) замијењени шегрт иде пред њим пјешице (макар било, као што и бива, из
Сарајева
у
Цариград
), па кад пред ханом мајстор сјаше с коња, шегрт ваља одмах да га извода, по том намири и надгледа као и код куће, па ујутру кад хоће да полазе, опремљена пред мајстора да га изведе. Кад шегрт дође на занат, мајстор му између осталога наука каже и то да није само занат н. п. код терзија скројити и сашити хаљину, него да је занат и ватру наложити и јело зготовити, и т. д.
ше̏грт
,
шегр̏та
м.
у ДК. записано је у Пећи 1776 год.:
Писа Іліа шегрт Іѡкс(имов?) лит(ру) зеи(тина).
—
Перс.
šagjird
им.
ученик;
ђак;
дечко који учи какав занат код мајстора.
—
У Br. Iv.
šègrt
м.