Српски рјечник

у̀зе̑т, а, о, adj. gichtbrüchig, paralytias. [cf. 2 клијен, клијенит].

Речник косовско-метохиског дијалекта

узе̑т, узне̑м и узме̑м (у̏знем и у̏змем): Етоволи̏чко ни̏ко не сме̑ узе̑т. ГСуд.Да ји у̏знем да не ви̏ди. Гојб.Кад ги ви̏до, у̏зе ме стра̏!Он ће ти гла̑ву узе̑т.У̏зни ме (каже дете мајци кад хоће да га носи).Оћу да ју узме̑м за же̏ну.Велу̑ о̏ће да гу узне̑ (тј. да је ожени). По̏што у̏зе та др̏ва?О̏ћеш да ме узне̑ш на̏ врат.У̏зма га не у̏зела да бо̑г да (у клетви). — У̏зни на вереси̏је.Узе̏о га на зу̑б (тј. замрзао га). — О̏ћеш да га узне̑ш на̏ врат.У̏зео си ме на̏ врат (на̏ душу). — Не узи̏мај ме на̏ врат. Тур. тако исто: bojuna almak.Узȇт ме̏ру.Узе̑т у̏ руке.Да му узне̑ ме̏ру.У̏зео у за̑јам.У̏зела и̏рнек.У̏зео на се̏бе.Не мо̏же да узне̑ со̏лук (тј. не може да дише).У̏зели га у по̏ћак (тј. у шалу, у потпрдицу). — У̏зе пу̑т, па о̏тиде.У̏зео дево̑јку (тј. оженио се).А̏л ћете да у̏змете де̏цу у чко̏љу? Прил.У у̑ста те не̑ће узе̑т (тј. споменути). Тур. исто тако: agza almak.У̏зми га за̏ руку.У̏зе пу̑т (тј. оде). — У̏зе врљиво̑ј.Са се : Па се нешто узе̑мо (тј. узети разговор). Прил.Узе̑ше се за̏ руке.Кад се узне̑ једно на̏ друго.У Br. Iv. ùzeti, ȕzmȇm свр.

Речник дубровачког говора

у̀зе̄т, у̏зме̄н свр. I. 1. појести нешто.Ма̀нтра̄ ти се кад ју̏тро̄с није́си ни̏шта узе́ла.У̀зми што̏ у у́ста! 2. ступити у брак.Нѐ би би̏јо у̏зео њу̑ да је мо̏го̄ на̑ћ бо̏љӯ. 3. купити.У̀змите ми о̀во̄ ма̏ло па̏та̄та̄ да и̏де̄н до̏ма.Ме̑со ћемо у̀зе̄т у Гру́жу. II. у̀зе̄т се склопити брак, вјенчати се.У̏зе̄ли су се не̏ђе о Бо̀жићу.