Речник косовско-метохиског дијалекта

Еми̑н и Еми̏н, Еми̏на м. 1. мусл. име: Еми̑н уста Име̏ров. — Еми̏н ага ми да̏де њи̏ву. — 2. еми̑н прид. који сe не боји, поуздан, коме се поверава, од арап. emin прид.: буљук еми̑н, подофицир који је водио рачуне једне чете. — Сандук еми̑н, некад се тако звао благајник по кајмакамијама. — У В. н., у RJA. Èmin м. тур. име, 2. jèmin м.