ба̄би̑н, а, о прис. прид.: Ба̄би̏не ми дӯше̑(често се син куне очевом или дедином душом).У једном ферману из Дубр. архиве из средине раби II 1061 (тј. крај марта 1061) стоји:Tereqe virilmegje musameha oldugi istima oluna eģdad-i-azamimin ervah-i-taibeleri ičun azlile konulmajub ešedd-i-hakarete mashar olursiz(тј. Дочујем ли да сте пропустили да се жито издаје, красне ма душе мојих великих пређа
неће се проћи само на свргавању с положаја, него ћете бити каштигани највећим
казнама). — У В.2.ба́бин, а, о.