Речник косовско-метохиског дијалекта

изби̏т, изби̏јем свр. 1. истући: Се̏ди му̑дро — изби̏ћу те. — Изби̏ли га што није слу̏шао. — Са се: Изби̏ше се на сре̏д ча̄рши̏је (тукоше се). — 2. истерати: Изби̏ли му једно о̏ко. — Фиг.: То ти да изби̏јеш из гла̄ве̑. — 3. продирати, цурити: Сву̏д по гла̄ве̑ га изби̏јо зној. — Овде, код ове̑ ду̏ге, чини̑ ми се, кај да поле̑чка изби̑ја. — У В. ѝзбити, и̏збије̑м свр. 2), у RJA. ìzbiti, ȉzbijȇm свр.