изби̏т, изби̏јем свр.1.истући: Се̏ди му̑дро — изби̏ћу те. — Изби̏ли га што није слу̏шао. — Са се:Изби̏ше се на сре̏д ча̄рши̏је(тукоше се). — 2.истерати: Изби̏ли му једно о̏ко. — Фиг.:То ти да изби̏јеш из гла̄ве̑. — 3.продирати, цурити: Сву̏д по гла̄ве̑ га изби̏јо зној. — Овде, код ове̑ ду̏ге, чини̑ ми се, кај да поле̑чка изби̑ја. — У В.ѝзбити,и̏збије̑мсвр.2), у RJA. ìzbiti, ȉzbijȇm свр.