та̄је̏т и та̄ји̏т, та̄ји̑м несвр.1.а)Каже се за радњу кад мало дете, које још не уме ићи покушава да се само без туђе помоћи држи на својим ногама. Каже се: Тāји̑ ли ти то де̑те. — Још не уме̑ да тāји̑. — Да се дете ограбри мати му пева: А̏јт та̑ји, та̑ји!...У Београду се каже ду́ји. —2.б)Са се, ћутати. Кад дете плаче, рекну му: Та̑ј се. Немо̑ј да пла̏чеш. —3.в)Кад сасвим помало цури: Бури̏ло ми со̏л још по ле̑чка што тāји̑. — У В. и Br. Iv.1.tájati и tájiti , tájîm несвр.