та̑јфа, е ж.род, ред, врста, оно што се понегде у увредљивом тону каже фајта, а што ће бити облик ове исте речи постао метатезом: И он је та̑ та̑јфа. — Кај ње̏гова та̑јфа.Вуч. — У сад преовлађује пеоративно значење: Ци̏ганска та̑јфа. — То не рабо̏та сва̏ки . Ка̏ј њи̏не та̑јфе је то да̑то. — Арап.ta‘ife, тур. народски tajfaгрупа, врста, општина, џемат, ред људи, сталеж, племе, сој, народ; морнари. У једном тур. ферману из хиџр. год. 1134 мес. зилхиџе (септ. 1722.): Bunun zevǵi irzli tajfesindan (тј. њен муж из реда часних људи);у другом једном ферману из средине шабана хиџр. 1194 године (авг. 1780): Dubrevniklu tajfesindan (тј. Дубровчанин, дубровачки грађанин). — Tuǵar tajfasi (тј. од трговачког реда). — У једном ферману из реџеба хирџ. год. 1188 (јули 1774): Kuzat tajfasi (тј. из реда кадија). — У једном документу на турском из почетка 19. века: srplu
taifesi (тј. Срби). — Нргч.ο҅ ταϊφάςбанда, трупа; посада са једног брода. — Г. Тих. Ђорђевић у књизи Наш народни живот каже: „Зидари из Пиротског округа иду у печалбу у друштвима која се зову тајва. Тајву предводи главни мајстор, који од сваког члана наплаћује известан проценат“. Јасно је да и ова реч није ништа друго него једна варијанта од ове арап. речи ta‘ifa, као што се у запад. нашим крајевима јавља у облику таипа. — У В. н.