Речник косовско-метохиског дијалекта

ча̄лги̏ја ж. и ча̄лги̏је ж. мн. музика, музички инструменти: За сва̏дбу ће да доне̏се ча̄лги̏је из При̑штине. До ослобођења, 1912 год., у Вучитрну и у опште на територији овог говора сељаци су од музичких инструмената знали врло мали број. Где који је само знао да „гӯди̑ гу̏сле“, много ређе се находио по где који да је знао да чу̏ка та̄мбу̏ру, а младићи су „свӣри̏ли (свӣре̏ли) свира̑јку“. Чобани су најчешће правили свирале од сламке кад жито сазри или су „свӣри̏ли кава̑л“ или дво̄јни̏це. И ме̄шни̏це (гајде) су се ретко могле чути. Деца су у пролеће, око Ускрса, градили свирајке од зелене врбове гранчице. Иначе и у вароши и на селу народ су веселили професионалне „чалгиџи̏је“, Цигани који на селима „чу̏кају го̏ч“ и „свӣру̑ у зу̑рлу“. По варошима Цигани и Циганке свирају ћема̑не, грне̑ту, чу̏кају го̏ч или де̏ф. Од турске војске или од дервиша из текија су пренесени извесни инструменти у које су „чукали Цигани у тим крајевима, те су Србима грађанима као и по где којим сељацима били познати, иако најчешће само по имену: да̄рбу̏ка, трӯмпе̏то, чӯнгу̑р, та̄нбу̏ра, са̄нту̏ра и зи̏љови (кастањети) које су употребљавали чиче̏ци. Оријенталска, турска музика је била у течају. Као и у другим стварима тако и у музици је тон давао Цариград, Солун, Смирна. Из једног рачуна за некакав дочек у двору цариградском који је сачуван у архиви Високе Порте из 1130 – 1137 хиџр. (год. 1717 – 1724) овако је био састављен један ондашњи дворски оркестар: 13 певача, 8 свирача у нај, 4 тамбуре, 2 сантуре, 3 виолине, 1 дудук, 2 трубе (нефир, некад се тако звао рог у који се дувало), 1 харфа и 2 мискалида (не знам каква је то свирка била). – Тур. čalgy им. музички инструменат; музика; оркестар.– У RJA. н.