Речник косовско-метохиског дијалекта

1. ја̑ зам. а) облици с акцентом: Ја̑ ми се чини̑ да̏до ти. — ген. једн.: Код ме̏не није. — дат. једн.: Да̑ј ти ме̏не њего̏ве па̏ре, па да ви̏диш уме̑м ли ја али не уме̑м. — ак. једн.: Видели су и ме̏не и њега. — инстр. једн.: С мено̑м да се не игра̑ш. — До̑ђи ти по мено̑м по̏сле. — А. С ки̑м је би̏јо? — Б. С мо̏ном. — лок. једн.: По ме̏не ако је, ја не бра̑ним. — Не̑су при ме̏не. По аналогији при се̏бе, иначе се при ретко чује. Исп. при. б) енклитични облици. Ген. јед. немам у збирци ни једног примера. — дат. јед.: Она, ле̑по ти му, у̏зела де̑те за̏ руку, па оти̏шла. — Смр̏т ми је, кад ми о̏на до̑ђе. — Шта̏ ми ти је што̑? — Да ми је да те уфа̏тим. — Мене ми је ка̄за̏о. — Кр̏ста ми! — Ве̏ре ми! — Тако ми бо̏га! — Да ми те није неко уда̏ријо? — ак. јед.: Мене ме је ви̏део. — Не пушћа ме у дућа̑н. в) ми ном. мн.: Ми тако̑ не̑ћемо. — ген. мн.: У на̑с несу дола̏зили. — Од на̑с су одво̏јени. — дат. мн.: На̑ма не̑су да̄ва̏ли. — На̏ма ни велу̑: пла̄ти̏те. — ак. мн.: На̑с не не̑су вӣка̏ли. — инстр. мн.: Доша̏о ту̑ кај буди Бо̑г с на̏ма. — лок. мн.: По на̑с по̏сле, нека би̏дне шта о̏ће. г) енкл. облици. Ген. мн.: Про̑ђите не се, тако ви Бо̏га. — дат. мн.: Да ни опрошћа̑вате! — На̏ма ни вели̑ју: Да̏о ни је и да̑ли смо му. — ак. мн.: Да не ви̏дите како те̏гљимо муку, бисте се распла̏кали. — У В. ја̑ зам. , у RJA. 1. jȃ зам.