џа̑из и џа̄и̏з прил. потребно, допуштено, право: Ја вели̑м тако̑ ни̏је џа̑из, да се га̏зи сироти̏ња. — Џа̄и̏з је тако̑ кај ти што вели̑ш. — Је ли џа̑из, Бо̑г да ви̏ди, ја овако̑ да стра̑дам! У једном ферману из Дуб. архиве из почетка зилхиџе хиџ. 1003 (тј. почетка августа 1595) год. стоји: Esir alinmak ǵ’aiz degildir (тј. није у реду да се роби робље, реч је о дубровачком робљу). — У RJA. gàiz прил. Арап. ǵaiz прид. који нема препреке да се учини; што није
забрањено; допуштено, могућ.