Рјечник дубровачког говора

у̀бит, у̏бије̄н свр. I. 1. заклати неку животињу: кокош, свињу и сл. – Кад не̑ма̄ ме̑са за ку́пи(т), у̏бије̄н ко̏ко̄ш. 2. кад се некоме у љутини обраћа због тога што је урадио нешто неприкладно и сл. – У̀бићу те ако не по̀купӣш све̏ што̏ си разба́цо̄! – У̀била би га кад би чу̏ла да је би̏јо ш њи̏ма у кумпа̀нији. 3. у клетви. – Бо̑к те лу́да (не) у̀бијо! – Пу̏шка те (не) у̀била, ш то̀ си то̑ учѝнијо! 4. штетно на некога дјеловати ријечима, поступком, стањем и сл. – У̀бијо ме про̀пух у̀ кући. – У̀била ме нѐпра̄вда ш њи̏хове̄ ба́нде̄. II. у̀бит се претргнути се од посла или од неког другог напора, настојања и сл. – У̏бије̄н се ра́де̄ћи, а о̀(д) тега̄ не̑ма̄н ни̏шта. – У̀били смо се ѝштӯћи вас ђе̏ сте. изр. у̀бит о̀т плача дуго и јако плакати. – Ма̑лӣ се у̀бијо о̀т плача кад му је крѐпала ти̏ца.