у̀дрит, у̏дре̄н свр. I. 1. ударити некога или у некога (у нешто). – У̀дрићу те ако се не у̀мӣрӣш! – У̀дријо је з гла́во̄н у̀ вра̄та. 2. изникнути, тек се помолити из земље. – У̀дриле су ми пома̀до̄ре. – Кад у̏дрӯ љу̀бице, про̀љеће је на̀ вра̄тима. изр. у̀дрит у̏ гла̄ву кад некога опсједне нека мисао у вези с одређеном намјером или некаква преокупација која не да мира. – У̀дрило му је бо̀гаство у̏ гла̄ву. – Нѐмо̄ј да ти са̏д у̏дре̄ у̏ гла̄ву како те не̏ко про̀га̄ња̄. у̀дрит у̏ гла̄ву (у ноге) каже се кад некога ошамути пиће. – У̀дриће ми ви́но у̏ гла̄ву, нѐ смије̄н ви̏ше̄ пи̏т. – Ко̀ ће се са̏(д) ди̏гну(т)! У̀дрила ми је ра̀кија у̏ ноге! у̀дрит (некоме) у̀ фацу увриједити некога. – Ако се у̀чинӣш нѐвјеш, у̀дрићеш му у̀ фацу. – У̀зми ка(д) те ну̏дӣн, нѐмо̄ј ми у̀дри(т) у̀ фацу! у̀дрит по ру́ци учинити некоме нешто што му не би било по вољи, замјерити се некоме. – По̑ћемо кад нас зо̀ве̄, нѐ можемо му у̀дри(т) по ру́ци. у̀дрит у́ се скупити се приликом прања. – Ако о̀ва̄ ро̏ба у̏дре̄ у се, не̑ће ми ѝзӣћ ве̏ста. – О̀на̄ жѐна се сма́њила, ко да је у̀дрила у́ се! II. у̀дрит се ударити се у паду или о нешто. – Па̏шћеш и у̀дрићеш се. изр. у̀дри се по̀ губици умукни! (кад неко говори безбожне ријечи). – У̀дри се по̀ губици! Бо̑к ће те кастѝгат ка(д) тако̄ го̀ворӣш! у̀дрит по гла́ви размислити о нечему, доћи себи и отргнути се од лоших намјера и замисли. – Ка(д) се у̀дријо по гла́ви, ви̏дијо је да је фа̏лијо. – У̀дри се ма̏ло по гла́ви па ћеш ви̏ђет да то̑ не̏ ваља̄.