Рјечник дубровачког говора

ше̏с, ше̏ста м ген. мн. ше̑ста̄ (тал. sesto) права мјера, ред, начин у одијевању, одржавању реда у кући. – Је ли то̑ ше̏с о̀ставит пја̏те па по̑ћ на фунѐро̄. изр. у̀хитили су га ше̏сти кад се неко почне неуобичајено понашати желећи да на себе скрене пажњу. – У̀хитӯ се ше̏сти кат ко̏ до̑ђе̄ на̀ визиту. чѝнит ше̏сте (најчешће за дијете) почети чинити неуобичајене, смијешне покрете, понекад и недоличне гесте, желећи тако на себе привући пажњу. – Нѐмо̄ј са̏д, кад се ста̀ријӣ разгова́рају, чѝнит ше̏сте! изгу̀бит ше̏с деформисати се, изгубити свој првобитни облик. – О̀ве̄ су цре̏вље по̀ киши изгу̀биле ше̏с. до̑ћ на̀ шес поправити се, односи се на одјевни предмет који је у прању или из неких других разлога изгубио свој првобитни облик. – Про̑ва̄ј ту̑ блу́зу јо̏пе̄ сква̏сит, мо̏жеби(т) да ће до̑ћ на̀ шес. ѝзвес (ѝшћерат) ѝ(з) шеста наљутити некога у толикој мјери да се почне неприлично понашати. – Извѐла ме је ѝ(з) шеста кад ми је она̀ко̄ гру̑бо одгово̀рила. – Ѝшћераћеш ме ѝ(з) шеста, па ћу те у̀дрит. вра̑г му (јој, им, итд.) ше̏с о̏днијо каже се на рачун особе која је неуредна. – Ка̏ко је мо̏го̄, вра̑г му ше̏с о̏днијо, но̀сит ова̀ко̄ у̀ларда̄н кло̀бӯк! – Вра̑г ти ше̏с о̏днијо, нау̀чи се сва̏кӯ ства̑р о̀ставит на сво̀је мје̏сто! чеја́де о̀(д) шеста особа која зна сваки ред. – Да је о̑н чеја́де о̀(д) шеста, нѐ би ди̏го̄ ру̑ку на о̀ца! – О̀на је чеја́де о̀(д) шеста, све̏ јон у̀ кући пје̏ва̄ о(д) чисто̀ће̄.