Рјечник дубровачког говора

љепо̀та ж мн. љепо̀те и ље̏поте, ген. мн. љепо́та̄ 1. нешто што је лијепо и изазива осјећање дивљења, усхићења. – На̀гледали смо се о̀вијех да́на̄ сва̏каквијех љепо́та̄. – Нѐ можеш ни про̀мислит ка̀кве су то̑ ље̏поте! 2. у непосредном обраћању обично се тако од милоше каже дјетету, али се може употребити и у ироничном смислу. – Ље̏пото мо̀ја, ко̀лико си узра́сла о̏д ла̄ни! – О̀на̄ мо̀ја љепо̀та ће ме и у̀ греб по̀слат! изр. љепо̀та бо̀жја̄ неки изванредан доживљај љепоте, уживања и сл. – Би́ла би љепо̀та бо̀жја̄ о̑ди жи́вјет!