Рјечник дубровачког говора

ће̏т, хо̀ћу гл. придј. акт.: ти̏јо (ћи̏јо), ће̏ла, ће̏ло. I. хтјети, жељети. – „Што̀ ћете ви̑?” – „Јѐдну ка̀фу би̏јелӯ.” изр. ко̀ ће са̏ мно̄м (с то̏бо̄н, ш њи́ме, с на̏ма, с ва̏ма, ш њи̏ма) ко је раван мени (теби, њему итд.); каже се најчешће у шали, истичући преимућство некога над другим због каквог успјеха, добитка и сл. – Ко̀ ће са(д) с то̏бо̄н ка(д) си дивѐнтала ме̏штриња? не̑ћеш како не би! – каже се у разговору кад се реплицира на нечије саопштење, а може бити изречено озбиљно или у иронији. – „Пе́ро је ку́пијо ку̏ћу у Гра́ду и ве̏ликӯ ба̑рку.” – „Не̑ћеш, кад и̏ма̄ со̏ла̄да̄ ко во̀де̄!” „Ма́ре је ста̏вила клобу̀чић и да́ла се у̀ лусе.” – „Не̑ћеш, принчѝпеса!” ће̏т некога до̀бро, (нѐ ћет некога до̀бро) (не) вољети некога. – Нѐвјеста ни̏кад ни́је се̏крву ће̏ла до̀бро. хо̏ће му се (пу̏но, ма̏ло, у̏ра и сл.) каже се кад некоме треба времена, новаца и сл. да би реализирао одређену намјеру. – Хо̏ће му се ви̏ше̄ о̀д уре̄ док до̑ђе̄ а̑мо. – Хо̏ће му се со̏ла̄да̄ за̀ о̄бӯћ онлѝкӯ дје̏цу! – Хо̏ће ми се сна́ге̄ за све̏ о̀во̄ по̀дније̄т. хо̏ће ри̏јет значи. – Кад нам није́су ни̏шта ја́вили, хо̏ће ри̏јет да не̑ће а̑мо ни дохо̀дит. хо̏ће се (вре̏мена и сл.) треба (времена и сл.). – Хо̏ће се дина́ра̄ за по̑ј у А̀мерику! хо̀ћу те ја̑! каже се кад се жели истакнути нека потешкоћа или нешто скоро недостижно, неостварљиво. – Хо̀ћу те ја̑ ѝспе̄(т) се уз овлѝко̄ скали́на̄! II. ће̏т се изр. ће̏т се с не̏ким до̀бро (нѐ ћет се с не̏ким до̀бро) (не) вољети се с неким. – О̀ни су се ва̏зда са су̀сједима ће̏ли до̀бро.