Српски рјечник

1. вр̏ћи [вргнути], вр̏гне̑м, v. impf. [pf.] 1. thun (stellen, legen), pono, cf. метнути [7]: Немој, пашо, изгубит’ владику, | Немој Зету земљу отровати, | Е ти родит’ нигда ништа не ће; | Но ходи га врзи на откупе. 2. (у Ц. г.) vide махнути: Ножем врже Николић Томашу.