Српски рјечник

оћу́тети (ист.), оћу́тити (зап.) и оћу́тјети (југоз.), оћу́ти̑м v. pf. 1. verstummen, obmutesco: Не би оћутио да му сто узлова на језику свежеш. 2. merken, animadverto, cf. [vide] опазити: А за њиме вашке ојађеле. | Оћутише Јаковљевић-Пиља. 3. (у Дубр.) fühlen, sentio. cf. [нањушити]; осјетити.