по̏п, по̀па, m.der Weltgeistliche, sacerdos. [videсвештеник]. У Србији попови до сад нијесу имали једнакијех хаљина, него су се носили како је који хтио и могао (као и остали људи, осим црвенијех капа); браду понајвише су имали, а гдјекоји су је и бријали, особито док су још млади. Онамо један поп држи по неколико села, па кад су свечари у ком селу, онда иде онамо сам, и носи кашто водицу по селима, као око Богојављенија, Чисте недјеље и т. д., а у осталијем догађајима (н. п. кад је ко болестан, кад се роди дијете и т. д.) кад коме затреба поп, треба да му иде кући да га зове; ако ли га не нађе код куће, а он треба да иде за њим по нурији да га тражи (тако може кашто човјек ићи за њим три дана докле га нађе). Кад су попови код своје куће, они раде сваке послове домаће, н. п. ору, копају, крче, косе, цијепају прошће и т. д. као и остали сељаци; као што се приповиједа да је дијете казало попу кад га је видјело гдје враћа говеда: „Попо! зар и ти чуваш говеда?“ а он му одговорио: „Е мој синко! те још да су моја!“ Онамо су калуђери још старији од попова: јер су богатији и одјевенији, и боље разумију црквена правила: јер чешће чате у цркви и служе летурђију, а попови гдјекоји служе летурђију од године до године. У Црној гори никакав поп нема браде, а и капе су им као и у осталијех људи, и носе оружје као и остали људи, и тако се од осталога народа изван цркве ни по чему не разликују, а у цркви се и кад не служе разликују по томе што не скидају капа. Онамо и попови иду у чету и бију се с Турцима као и остали људи, и као главари ваља да предњаче, а гдјекоји су и народне старјешине, н. п. војводе (као што је и за времена Карађорђијева у Србијн било војвода попова, н. п. прота Матије Ненадовић у нахији Ваљевској, поп Филип у нахији Студеничкој, Рачански архимандрит Мелентије у нахији Сокоској био је управитељ од цијеле нахије, који се звао комендат). Данашњи попови наши у војводству а по њима гдјекоји већ и у Србији стиде се овога имена поп, и ишту да им се мјесто њега рече парох или свештеник. cf.намастир, школа.