Српски рјечник

тра̑г, m. (loc. тра́гу) 1. Fußstapfe, Spur, vestigium, н. п. зечји, коњски [cf. слијед; траканац 2]: отишао трагом за њим; хајде без трага! (кад ко тјера кога); отиде без трага, spurlos; ући коме или чему у траг; потјерати коме траг; на траг! zurück! recede; Па се с друштвом враћа на трагове. 2. н. п. скупо без трага, übermaßen, uhgehener, immensum quantum: далеко без трага. 3. Nachkommen, genus, vide род [3], cf. породица: Све су, царе, од трага мојега.