Српски рјечник

ђаво́лак, лка, m. hyp. v. ђаво. Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко (док још није знало за се), па га однио у Свету гору и онамо га отхранио и научио књизи. Кад му је било већ око осамнаест година, онда га поведе уза се као ђака, и пође амо у свијет да пише. Кад дођу у прво село, а то дјевојке ухватиле коло па играју (ваља да је била недјеља или какво весеље). Кад угледа ђак дјевојке, зачуди се каква су то створења, па онако мало као весео и зачуђен упита калуђера: „Шта је оно, духовниче! шта је оно?“ А калуђер, као намргођен, одговори му: „Не гледај онамо, синко, нити питај шта је: оно је ђаво.“ Онда ђак најумиљатијим гласом рече: „Дела, духовниче, Бога ти! да купимо онога једног ђаволка, па да га поведемо намастиру.“