1. а̀да,
* f. vide острво. 2. ада (а да) ? ада ка̏ко? ја doch, freilich, wie anders? imo vero: ада но̏?
ада̏ свеза. 1. За појачавање потврде: Ада̏, ва̏ла! Буг. 2. Зар. Неко на пр. каже: "Дошао је тај и тај", онај други чудећи се као сумња па рекне: Ада, јес?! — Ада не работаш?! Или само ада̏? исп. у В. код 2. ада: ада но? RJA код а, стр. 24. 3. А̏да ћиле̑р, а̏да поја̏та. ГСуд. RJA. V, а II 2. 4. Плеонастично или у смислу па, та: А̏да, ће̑рко, не̏што ју препӯди̏ло. — А̏да, он је то пушти̏јо. — А̏да, ка̄за̏о сам, но са̏ге не̑ма ућума̑т. Воћ. — А̏да, немо̑ да га пу̏штиш ова̏мо. ГСуд. Исп. RJA. код р. а II с 3 е. 5. тхе, па: А̏да, мене је поласно. Рас. — А̏да, ки све де̏ца. БМ. — А̏да, жњеја је то. БМ. А̏да јо̏к, бо̏га ми. ГСуд. 6. За појачавање негације: — Јесте пожње̏ли? — А̏да јо̏к, бо̏га ми. ГСуд. Ада ж. и с. У ДК. 1763 год. забележено је да је из овог села некакав Ибра писао „чабар пченице“ за здравље Зуилке, па није дао. У РМ. у грачан. срезу, у општини црквеноводичкој има село које је записано Аде, без сумње на ово се село односи горња белешка у ДК.