Речник говора јужне Србије

бузаль́к (буза́льк) м пашњак, утрина, и уопште место где расте густа и ситна трава; део њиве који се не оре јер је вододражан, а обрастао травом. „И́мам и ора́ћну зе́мљу до́бру, а и бузаль́к” (Клиновац). „Ма́ло су лива́де у овь́ј сино́р, више је бузаль́к” (Ратаје – Крмољ).