госпо̀дин, m.der Herr, dominus. У Србији само цара и краља (у пјесмама), пашу (у пјесмама, а у говору му кажу: „честити пашо!“), владику, архимандрита, игумна (у пјесмама, а у говору: „оче игумне!“), проту и учитеља (и жене гдјекога дјетића у кући: свекра или дјевера [videзлатоје]) зову господином; а у Сријему и у осталијем Њемачкијем државама господин значи оно што је у Србији за времена Карађорђијева значио господар.
Речник косовско-метохиског дијалекта
господи̑н, господи̏на м.До ослобођења (1912 г.) тај назив припадао је, може се рећи, само владици: Доби̏јо је бла̏госов од господи̏на. — Господи̑н ги дола̏зијо у кyћy. — У В.госпо̀дин м.
Речник говора јужне Србије
господи́н миме одмила којим млада ословљава девера, млађег мушкарца из мужевљеве родбине или из суседства(Големо Село).
Речник говора Прошћења
госпо̀дин, -а, м. — 1.елегантан човјек. — Прави је господин.2.назив како новодоведена млада зове једног од дјевера (обично најстаријега).