да́вија,* f.videдава (тужба) : С том давијом у цара пођоше.
Речник косовско-метохиског дијалекта
да̄ви̏ја, е ж.тужба, жалба: Те му чи̏не да̄ви̏ју. — Они чини̏ли да̄ви̏ју.БМ. — Чине̏смо да̄ви̏ју.Лук. — Не̑ће су̑д да ни гле̏да да̄ви̏ју.Од арап.d’ava им. тражење правице на суду. — У В. и RJA. dа́vija ж. а исп. и 3. dáva ж.
Речник говора јужне Србије
дави́ја ж(ар.)(тур.dâva)тужба; парница.„Због њи́ву су и́шли на дави́ју”(Клиновац).
Речник говора Прошћења
да́вија, -е̄, ж. — тужба, парница, оптужба. — Утурио сам давију у суд.