1. е̑, he, he: е! брате мој, шта ћемо сад? е то је што друго! е̑ да̑! so? sic? ȇ да̏, warum nicht gar?
2. е̏ (по југоист. кр.) 1. vide јер [2]: Петро проси, Ана се поноси, | Е је Петра влахиња родила — Е се сердар добро осветио — Е су њему двори опанули. 2. daß, quod, cf. да [2] б: Не бих те трпљео да бих знао е ћу сокола извести из тебе; Збори млада е их дома нема. прдња́че̑ње е, n. das Vorangehen, anteitio.
1. ȅ узв.:
Ȅ, фа̄ла̏ му! Расн. — Е̏, ва̏ла, ја за ви̏ше ти не мо̏гу да̏т. — За̏што сте га ми̏кли, е̏, ра̏тос га уби̏јо! Расн. — Тава̏ко, е̏, ђи̏ди! — Сметени̑к је, е̏, бо̏же једи̏ни. — А, море пасу̑љу, е̏, ду̏шману! Гојб. — Де̏ си, коломбо̏ћу, е̏, јуна̑ку мо̑ј! Гојб. — Е̏, га̑јле ме! Г. Суд. — До̑ђе, мо̏ре, е̏, ка̑рна му би̑ло! Расн. — Е̏, те̏шки риба̑ри ото̏ше! Гојб. — Е̏, ти што о̏ћеш, ја не̑ћy. — Е̏, чу̏дно ми чу̏до. — Е̏, Кр̑сто, шта ћемо са̏д! — Е̏, е̏, да не̑ће о̏ни то да растакси̑ме?! — RJA. 2. е̑ узв. 2. е̏ узв. и употребљава се место речи доста: На пр. неко сипа из једног суда у други што било у течном или зрнастом стању, онај други који пази да се не прелије или да каже кад је доста рекне: Е, до̏ста je! И сам узвик је доста и јасно да треба да се престане сипати или говорити и сл.
3. е̑ узв. зар: А. Доша̏о сера̄шће̏р сас во̑јску. — Б. Е, доша̏о, је̏с?!
4. е̑ узв. глас којим се потврђује постављено питање, јесте: А. Јеси ли приста̏вила пасу̑љ? — Б. Е̑, да̑де. — У RJA. 3. е́.
5. е глагол. енклитика од глагола јесам, је: Ка̏ко је да̏ е, тво̏је је. Кл. е̏ (отворено) узречица без посебног значења, али и онда кад се саговорник, завршивши разговор, сјети да још нешто није рекао, као и приликом сусрета с неким. – Е̏, забо̀равијо сан ти ри̏јет да сан би̏јо у Ви́да. – Е̏, а̀дијо! Ка̏ко си?
е̑ да (потврдна рјечца). – „Хо̏ћеш ли ѝ тӣ до̑ћ?” – „Е̑, сѝкӯро.” – Е̑, е̑, дра̑га̄ мо̀ја, то̑ ти је кад нѐсрећа хо̏ће! изр. е̑ ма зна̑ш кад се некоме нешто приговори, заврши се овом узречицом као појачањем приговора. – У̀зми са́ма што ти тре̏ба̄, не́ћу те ја̏ слу́жит до̏вије̄ка, е̑ ма зна̑ш!