жа̏ба, f. (pl. gen.жа̑ба) 1.der Frosch , rana [L.]Код мале дјеце не ваља жабу спомињати; ако ли би је ко нехотице споменуо, онда дијете потегну за ухо цвокнувши уснама (које се не може исписати), а ономе који је споменуо рекне се: „Одгризла ти уши!“cf.жабице. 2.жаба губавица, или крастава жаба. videгубавица[2]. 3.ватрена жаба[bombinator igneus Mer.], по барама мала жаба, која има по трбуху шаре врло жуте. Говори се да ове жабе не ваља убијати, јер веле да би кућа изгорјела ономе који би је убио. [cf.бабурача, бабурина2].
Речник говора јужне Србије
жа́ба жрачваста дрвена направа; рачве су обмотане кучином, којом се додирује маст и премазује прасе кад се пече(Големо Село).
жа́ба жметално лежиште за осовину воденичног точка(Мијовце).
Речник дубровачког говора
жа̏ба жкорњача. – Дјѐца су жа̏би да́вала са̀ла̄те̄.изр.жа̏ба пу̀хачажаба водоземац. – Након ки̏ше̄ би се у џарди́ну на̀шла и ко̀ја̄ жа̏ба пу̀хача.