за̑бит, за̄би̏та м. официр: Про̄ђо̏ше неки за̄би̏ти. Арап. zabit утицајна особа, који одржаиа јавни иоредак, официр. — У В. н.
за̏бӣт ж лок. у заби́ти мјесто гдје нема ни свјетлости, ни ваздуха, ни пута ни пролаза. – Ку̏ћа је у заби́ти, с пу́та се и нѐ видӣ. – Ку̏(д) ћеш, ја̏дна, у о̀нӯ за̏бӣт?
за̀бит, за̏бије̄н свр. I. ставити нешто на скровито мјесто, затурити нешто. – За̀била сан не̏ђе боку̀нић те̏ле̄, па га и̏ште̄н. II. за̀бит се повући се негдје и немати везе са свијетом. – За̀били су се у̀ кућу и ни̏ђе не ѝзлазӯ.
за́бит, -и, ж. — непроходан терен, беспуће. — Нико нас у овој забити ни чује, ни види.