искочи̏т, иско̏чим свр.1.изаћи: Колико пу̑та иско̏чију у ча̑ршију.НСБ. — Да иско̏чимо до у ча̄рши̏ју. — Како и̏скочи из дућа̑на. — Да не иско̏чим на вр̑ Чича̏вицу.Кл. — Оти̏де да иско̏чи на̏ двор, сад ћe да до̑ђе(т.ј. отишла порад себе).2.напустити: Искочи̏јо из се̏ла.БМ. — Мили̏ја искочи̏јо од га̏зде. — 3.појавити се: Искочи̏ла ми фр̏га на о̏брз.И̏скочи пред њи̑м.Пећ. — Искочи̏ло једно Ту̏ре мла̑до.Расн.(нп.) . — 4.постати, испасти: Од дети̑њства је зна̑ва̏о што ћe да иско̏чи.Пећ. — Исеко̏смо лубени̏цу, и̏скочи црве̏на кај кр̑в. — 5.мањкати, липсати: Искочи̏јо ги једа̑н бра̑в ноћȁc. — Са се:Нема де̏ да се иско̏чи. — О̏ће ду̑ша да иско̏чи. – Ду̑ша ће да мн иско̏чи.Исп. турски тако исто ģan
čikmakумрети.Рђа̏во му и̏ме искочи̏ло, турски тако исто adi čikmakозлогласити се, бити озлоглашен. — Искочи̏ли му на пу̑т(тј. пресрели, напали га у путу хајдуци). — У В. и RJA. iskо̀čiti, ìskоčîm свр.