и̏ч прил.никако, николико. Каткад служи за појачавање одрицања:И̏ч, пр̏зот, море Турчи̏не, да ти не а̑рим! — Ње̏га и̏ч немо̑ заде̑ват.Пећ. — Не се боји̑м ни ле̑к ни и̏ч.Луд. — Сено нема и̏ч.Пећ. — Не кте̏ше да би̏дну и̏ч. — Штогод, ма колико:А. Има̏ ли и̏ч од то̏га бе̑лога бра̏шња? — Б. Мо̏ре вала̑, и̏ма те̏ке врло ле̑чка. — А. Јел дола̑зијо и̏ч код куће? У̏зе ли што? — Б. И̏ч ни̏шта. — Као узв. или плеоназам:И̏ч, у шу̏му да ме во̏ди де̑те.Прил. — И̏ч, бо̑г да ви̏ди, здра̏в пра̏в, пa за̄ша̏о те про̏си! — И̏ч, ја му вели̑м ова̏ко је то, он ни̏шта не уби̑ра но је̏дно па је̏дно. — Реч је перс.hič прид. ништаван, николик, толики да се може
сматрати као да не постоји. — Перс. као им. немање, непостојање. — Tур. као прил. сасвим, никако. — У В. н., у RJA. hič прил.
Речник говора јужне Србије
ич(перс.)(тур.hiç)ништа, нимало.„Ич не́мам бра́шно.”„Ич ми не́је до́бро”(Бујановац).„Же́на ич не́ма срам, и́ма само стра”(посл.)(Врање).