ко̏нат, ко̑нта м ген. мн. ко̏на̄та̄ (тал. conto) рачун. – По̀ мо̄му ко̑нту смо ду́жни јо̏ш ти̏сућу ди̏на̄ра̄. – Сла̏б му је би̏јо ко̏нат ка(д) се на́до̄ да ће о̀д на̄с што̏ иску́чит! изр. (не) то̀рна̄ му (јон) ко̏нат не иде му (јој) у рачун, не исплати се. – Не то̀рна̄ му ко̏нат сва̏кӣ да̑н се вра̏ћат до̏ма, па јо̏пе̄т у̏јутро хо̀дит на́се. – То̀рна̄ му ко̏нат све̏ за̏једно про̀дат. хо̀дит у̀ конат ићи у прилог некоме, користити некоме, одговарати некоме. – Нѐ иде̄ му у̀ конат да са̏д прѐкине̄ ра́дит. у̀ конат те̏га̄ у том погледу, што се тога тиче. – И̏ма̄н ја̑ у̀ конат те̏га̄ ви̏ше̄ зна̏ња него и̏ко. чѝнит ко̏нат мислити. – О̑н је чѝнијо ко̏нат да ћемо ми̑ то̑ забо̀равит. – Ти̑ чѝнӣш ко̏нат: све ће то̑ на ко́нцу па́пе пла́тит.