не̏во̑љан, љна, љно, adj. bedrängt, sollicitus, anxius.
нево̑љан,
нево̑љна,
нево̑љно прид. бедан, сиромашан, који проси, богаљ, мутав, сакат: Ста̑на нево̑љна. — Са̏деке то де̑те ју нево̑љно. Гојб., Г. Суд — У В. и у RJA. 1 nе̏vȏļan, nе̏vȏļna прид. Невоља̑н м. муш. мусл. презиме у Вучит. Постало по имену села Нево̏љане: А̑бит Невоља̑н У В. и у РЈА н.
нѐво̄љан, љна, -љно придј. 1. јадан (стање које, уз благи пријекор, садржи извјесну наклоност према лицу коме се придјева). – О̀но̄ нѐво̄љно̄ дије́те се са̏мо и̏гра̄ и ни̏кад не у̀чӣ. – О̀ва̄ нѐво̄љна̄ ма̏чка ва̏зда у̀чинӣ ште̏ту. 2. јадан, мизеран. – О̀ва̄ на̏ша нѐво̄љна̄ жѐљезница ни̏кад арѝват! изр. ја̏дан и нѐво̄љан у великој мјери јадан. – О̑н је ја̏дан и нѐво̄љан с о̀но̄ дјѐце̄: јѐдан си̑н пја́нчина, дру̏гӣ нераднѝчина, а ћи̑ га заба̀нда̄ва̄ ко да јон је о̀чух, а не̏ о̀тац.