та́ма, f.1.die Finsterniß, tenebrae. [videтмуша]. 2.Nebel, nebula [videмагла]: Сву је Мачвутама притиснула: | Није тама ода зла времена, | Ни година што родити не ће; | Већ је тама од пра' пушчанога. 3.и тамни вилает. Приповиједа се како је некакав цар дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилает, гдје се никад ништа не види; не знајући како ће се натраг вратити, оставе ондје ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле. Кад су ушли у тамни вилает и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: „Ко овога камења понесе, кајаће се, а ко не понесе кајаће се.“ Гдјекоји помисли: „кад ћу се кајати зашто да га носим?“ а гдјекоји: „дај барем један да понесем?“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење; онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више. — Ваљада се на ову таму и оно мисли гдје се пјева: Па се носе по Косову равном | Док на таму починуло сунце. 4.тушта и тама, т. ј. врло много.
Речник косовско-метохиског дијалекта
тама̏, тама̏а м.цицијашење: Тама̏ му не да̑ сво̏ју му̏ку да изе̑
Речник говора Прошћења
та́ма, -е̄, ж. — тмина, тмуша. — Напољу је тама, не види се ништа.