- Расковник: речничка платформа

че̏п, чѐпа, m. (pl. чѐпови) 1. [чап 1] der Stöpsel, embolus. 2. на ком врата стоје, die Thürangel, cardo.

чеп м ручица на косишту. „Чеп на коси́ло може да бу́де од рог или пак да је др́вен” (Костомлатица).

чеп м За време литија сврдлом се избуши отвор на деблу култне крушке и у њега се стави чеп од дрвета, најчешће од дрена (Бунушевац).

/ че̏п / изр. пја̏н ко че̏п каже се за некога ко је под јаким дејством алкохола. – Би̏јо је пја̏н ко че̏п кад је у̀по̄ у ко̀но̄.