1.вр̑х, вр̀ха, [1вр] m.(у Херц. и врг), das Oberste einer Sache, die Spitze, der Gipfel, summitas, cacumen.
2.врх [2вр], praep.auf, über, supra: обукао двије доламе једну врх друге; убио га врх себе, т. ј. на себи; Он облачи од свиле кошуљу, | Пола злата, пола б’јела платна, | Врх вошуље зелену доламу.
Речник дубровачког говора
вр̏х ммн.вр̀симлади изданак од купуса и сл. (најчешће у мн.). – С вр̀сима от ку̀пуса ску̏хају се дви̏је па̀тате и е̏то ти вѐчере̄!
/вр̏х/изр.ѝзӣћ на̏ вр(х) но̏садозлогрдити. – Све̏ о̀во̄ ми је ве̏ћ изѝшло на̏ вр(х) но̏са.