Српски рјечник

го̀мила, f. (pl. gen. го̏ми̑ла̑) der Haufe, cumulus. cf. громила, рпа, камара [1], рњага; [буљук]; [дундар, трумпа, руља, булумента].

Речник дубровачког говора

го̀мила ж 1. пут пун камења различите величине. – Ва̀ја̄ хо̀дит по го̀мили док нѐ до̄ђе̄ш прѝд њихову ку̏ћу. 2. природна или вјештачки прављена хрпа камења разне величине која се задњим дијелом на нешто ослања. – Ше́тали смо се до го̀миле̄ испо̀д Ма̄ло̄га дѐпозита.