два̑, дви̏је (јуж., а ист. две̑, зап. дви̑), два̑, zwei, duo: Два љешника ораху војска; Она поји по путу путнике. | А за здравље двају браће своје.
/ два̑ / изр. два и три пе̑т (дваитрипе̑т) брзо, зачас (све се изговара брзо и као једна ријеч). – У̀ њега ти је све̏ дваитрипе̑т.