РАСКОВНИК  Речници  Исечци  Претрага  Мапа  О нама Пријави се
  РАСКОВНИК

Српски рјечник

де̏, interj. 1. Laut um das Saumpferd anzutreiben, vox excitantis jumentum ad progrediendum. 2. vide дела! wohlan, age. 3. де, или дер, als Aufmunterung, wohlan, age sodes: зовни де га, нађи де то, подај де му, и т. д., разбери де те, рециде те му, кажиде те му. Додаје се понајвише глаголима у наклон. запов., али се може и раставити од глагола, н. п. Смиљанићу, дома дер се нађи. 4. vide где (mit allen Ableitungen).

Речник косовско-метохиског дијалекта

1. де̏ узв. 1. глас којим се подстиче, нуди да нешто неко учини: Де̏ у до̏бро здра̑вље, за добре̑ вече̏ре! Расн. — Де̏ у добри̑ ча̏с! Мир. — Де̏ у бо̏ље ру̑ке! Мир. — Де̏ у до̏бре ру̑ке. Расн. — Де̏ ти, де̏ ово̑ ле̑чка. — Де̏, ако сме̑ш. — 2. глас којим се заповеда, прети: Де̏, једна̏к са̏д да доне̏сеш, се ћеш гла̑ву изгуби̏т, ако не доне̏сеш! — Де̏, бо̏га ти не заде̑вај се! — RJA. 2. де̏ узв а.
2. де обично је без акцента и наслања се на претходну реч без нарочитог значења, осим што појачава значење претходне речи на коју се и наслања: Неко неком нешто казује, а онај ћe рећи: Зна̑м де, како па̄ не̏. — Ви̏део сам га де, за то ти и казу̏јем. — Ајде де, ако̏ ћеш. — Ре̏кни де сад, ако сме̑ш. — Ан де! — RJA. 2. де̏ узв. а. b). али исп. примере у RJA. код речи hajde, b) аа) ddd).
3. де̏ глас којим се прети стоци, коњу, волу: Де̏, е ву̑ци те изе̏ли! — Ȍjc, де̏. — RJA. 2. dȅ узв. b.
4. де̏ за одобравање. Неко прича нешто што се слаже са мишљењем онога што слуша, те ћe овај у знак потврђивања и одобравања рећи: А̑ де̏ и а̑ де де̏, — ја му вели̑м, а он ми ту занове̑та: те о̑во би̑ло, те оно̑ се учини̏ло.
5. де̏ глас којим се претставља неко ређање: де̏ је̏дну, де̏ дру̏гу. — Де̏ ово̑, де̏ оно̑.
6. де̏ глас којим се претставља као нека борба, нечије мучење, ток живота или др.: Па де̏ дана̏с, де̏ јутре, у то̏ме и у̏мре. — Рабо̏тници, ду̑ша ваља̑, запеше де̏, и де̏, и де̏, те у акша̏м допра̏више. — Свӯ но̏ћ га му̏ка није оста̏вила но се бо̑рвао де̏, и де̏, и де̏, и тек пред саба̏ што се мало смӣри̏јо. — Па се би̏смо и тӯко̏смо де̏ и де̏, и де̏, док све не свр̄ши̏смо.
7. де̏ у знак и одобравања и чуђења: Кад неко прича да се догодило како је други претпостављао, овај рекне: А̑ де, де̏! је л ви ја вели̏м, а ви не ве̏рујете. — Са тугом и резигнацијом: Де̏ ђи̏ди де!
8. де̑ и де̏ прил. где: Де̏ ће искочи̏т нека иско̏чи. — Да се и̏ма де̏ до̑ћ. Пећ. — Нем де̏ зазӣме̏т. БП. — Де̏ ти је дра̑го. БМ. — Де̏ ми је мо̏је ћу̑рче? Пећ. — Чко̏ља ете де̏ је. Пећ. — Не̑ма де̏ да седи̑. — Са мено̑м бе̏љи не̑маш де̏. Гојб. — Де̏ се тура̑ у̏ очи то̑? Прил. — Де̏ ћеш? — До̏ма но де̑ (RJA. gdjȅ II. А. 1. b.). — Да жњу̑ де̏ је до̑внику ће̏ф (RJA. gdjе̏ II. А., 3., а., а), bbb). — Де го̏ћ, де му дра̑го, де који̑, де̏ који, де̏ што, али само ни̏где (RJA. gdjе̏ II., А., 4.). = 2. Св.: Није, жи̏ми, но гу ина̑т де је оста̏рела. — Му̏ка му де не̑ма па̏pe, кај да сам му ја кри̑в (RJA. gdjе̏ II, В., 3).