1. ду̏г,
а,
о adj. (ду̀ги̑, га̑, го̑, comp. ду̏жи̑ u. ду̏љи̑, по зап. кр. и ду̏гљи̑) lang, longus. [cf. дугачак, дудачак; пруг.] 2. ду̑г, m. (loc. ду́гу) die Geld-Schuld, debitum.
ду̏г, ду̀га, ду̏го придј. 1. дугачак. – Ду̏г је би̏јо на̏ш ра̏згово̄р. 2. спор (кад је у питању човјек). – О̑н је ва̏зда би̏јо ду̏г на по̀слу. изр. ши̏рӣ него ду̏љӣ врло дебео човјек. – До̀шо̄ је ши̏рӣ него ду̏љӣ о̀ткад ни̏шта нѐ ра̄дӣ. до̀ дуга до касна. – Јѐсте ли но̀ћас о̀стали до̀ дуга?