жѝвот, живо̀та m 1. тијело. – Ћу́тӣн сла̏бо̄с у̀ цијело̄му живо̀ту. 2. струк. – О̀на и̏ма̄ ли̏јеп жѝвот. – Са̀шићу палету̀нић на жѝвот. изр. ва̀ља̄ ми (ти, му итд.) жи̑во̄га
живо̀та каже се за нешто што је врло вриједно. – У бу̀тӣзи ми је дјѐтић ва̀љо̄ жи̑во̄га живо̀та. би̏т (хо̀дит) го̀ла живо̀та бити лагано обучен (без капута и сл.). – Не ѝзлази ѝс куће̄ го̀ла живо̀та!
жѝвот, -о̀та, м. — мошње, полни органи дјетета, мушкарца. – Чувај дијете да га неко не удари у живот.