ка̏па, f.1.die Kappe, Mütze, cappa (?), cuculus. [cf.барета, сковија (скувија)]. 2. [Капа] планина у Херцеговини између Дробњака, Мораче и Колашина, ein Berg in Herzegowina, mons Hercegovinae. Чији чобани у прољеће с овцама наврх Капе уграбе, они пасу планину оно љето: Док од Капе пукоше громови.
Речник косовско-метохиског дијалекта
ка̏па, е ж.покривало главе без обзира на облик или материју од чега је начињена: Ски̏ни ка̏пу, па пољу̑би чи̏че ру̑ку. — Ку̑мим те Бо̏гом и ка̏пу ти ски̑дам. — Поде̄ли̏ли смо по две̑ ка̏пе ле̏шњице. — Да̑вау му и ка̏пом и ша̏ком, па ȍпет не пома̑га. — Ајт, жи̑ ми, накри̑ви ка̏пу, па се не бо̑ј ни̏кога до Бо̏га. — У ДК. помиње се: 1775у ДевичꙊ Илие ФилиповићꙊ за капꙊ в҃ золоте дадох. — RJA. и В. kȁpa ж.
Речник говора јужне Србије
капа жкокошка с ћубом на глави.„Ју́троске ка́па снесе́ ја́јце”(Врањска Бања).
Речник дубровачког говора
ка̏па жрубни завршетак у неком ткању, везу и сл. у виду полукруга. – Ру̀чнӣ ра̏дови су че̑сто ѝмали ру̑б на̀ капе.