ку̑м, m. 1. крштени, der Taufpathe, sponsor baptismalis. Кум се зове и онај који први пут стриже косу дјетету; такови кумови бивају и Турци нашим људма, и наши људи Турцима (по Босни): Ој Турчине за невољу куме | Не кумим те што ја кума немам. 2. вјенчани, der Beistand bei der Trauung, testis conjugii: Образ ваља, кум ће доћи. Ни ти мени кум, ни ја теби стари сват. Ако ниђе кума не нађем, ти ћеш ми бити кум. Кум се зове и сваки од родбине правога кума. 3. пред кума, т. ј. штогођ тако добро да би се могло пред кума изнијети! Зацрвенио се као да је пред кумом прднуо.
/ ку̑м / изр. ку̏мови пу̀јӣшкӣ пријатељи и рођаци међу којима често долази до свађе, па се час свађају, час мире и живе у слози и љубави. – Ви̑ се по̀на̄ша̄те ко да сте ку̏мови пу̀јӣшкӣ.