- Расковник: речничка платформа

1. ли̏јен, лијѐна, но (ли̏јени̑, на̑, но̑) (јуж.) träge, piger: Кад се лијен накани, сав свијет попали. [cf. гингав, љенив.]

2. ли̏јен, m. мјесто лијеност (да би се сложило са дријем и дријен) у овијем ријечима: „Ја кад виђех зелен дријен, предадох му вас мој дријем и лијен“, које угледавши у прољеће први дријен с цвијетом рекне (у Боци) онај који је рад да му се не дријемље онога љета.

ли̏је̄н, лије́на, ли̏је̄но придј. који не воли да ради. – Нѐмо̄ј ми лије́на чеја̀дета у̀ кући! изр. ли̏је̄н гу̀зица коме је тешко било што радити или урадити, помаћи се с мјеста, устати. – Нѐ би те о̀на̄ ли̏јена̄ гу̀зица по̀слушала да се на чѝчимак ѝспење̄ш.

Српски рјечник

Речник дубровачког говора