на̀димак, на̀ди̑мка, m. [cf.презиме]. У Херцеговини и у Црној гори много чељаде (и мушко и женско) има још по једно име осим крштенога, таково се име данас онамо зове надимак. Управо узевши може се рећи да су надимци двојаки: једни се надјену дјетету у кући као од милости (може бити још прије крштења), а други послије изван куће, понајвише подсмијеха ради. Овијех другијех надимака, који се Њемачки зову die Spitznamen, овамо слабо и има (јер нико не да да му се подсмијевају), а у Србији првијех готово нема никако. У Црној гори и Херцеговини људи се овијем првијем надимцима зову и пјевају и пишу, тако да се многима крштено име слабо и зна изван куће и родбине његове: ја сам с једнијем Цетињанином, којему је надимак Шуто, путовао неколика пута из Котора на Цетиње, с Цетиња на Стањевиће и у Котор, на Цетињу се и у Котору много пута с њиме састајао и разговарао, и не само што му нигда нијесам чуо крштенога имена, него ми га нијесу знали казати ни његови знанци с Цетиња и из Котора. Овакови надимци нијесу начињени од имена крштенога, као н. п. Машо, Машко и Машан од Марко; Лако и Лакета од Лазар; Ико, Илча и Илчан од Илија; него са свијем од другога и често непознатога коријена. У Црној се Гори узимају и права Турска имена за надимке, а и само име Турчин, н. п. Мустафа Вуксановић, Мурат Вуковић, Рамо Лазаревић,Хасан Кезунов (а и Кезун је јамачно надимак), Турчин Перовић, ОсманТурчинов, и т.д.