1. на̑м (сажето од на+ум): Не па̏да ми ни на̑м. Пећ. — Па̏ло му на̑м (т. ј. сетио се). Дрсн. — Има на̑м да иде̑ у Ми̏тровицу (т. ј. има намеру). — Добро ти па̏де на̑м (т. ј. добро си се сетио). — Доцка̑н ти па̏ло на̑м. — Па̏даће ти на̑м У В. и у РЈА н. 2. на̑м м. употребљава се само у изразима као што су: На̑м се учини̏ло (т. ј. русвај, прича). — На̑м ће учини̏т, ако чу̏је. — За на̑м и за при̑чу оће да не поте̏па. — На̑м ниша̑н није остало од те̑ ку̏ће (т. ј. ни стрва ни јава). — Реч је узета из перс. nam им. име; глас, слава; адреса; nam-u-nišan= траг. — У В. н., у RJA. nam м.
на̑м, -а, м. — 1. глас, популарност. — Он то ради да му у народу остане нам и глас. 2. наум. — Паде ми нам да ти нешто кажем.