па̑ипа прил. и св.а)прил.: Па̑ је оти̏ша.Прил. — Пре̑ чу̏ла приште̏вачка каза̏ја па̑ ми̑.БМ. — Ваља̑ чо̏век џва̏кат па̑ збори̏т.Гојб. — Бо̑г па ти̑! — Па̑ ће тако̑ да би̏дне, кај ти̑ што вели̑ш. — Ја̑, па ти̑. — б)речца: О̏ни су па у Ба̏тваре.НСБ. — О̑н па му се чини̑ ћи исти̏на.Кл. — Ни̏т ми зе̏мља те̑шка, ни̏т ми па те̑сна. — Ја па вели̑м не би̏ју ба̏ш тако̑.Буг. — А ја̑ па ми̏слим.Буг. — То па то̑ (тј. само, непрекидно, једино). — в)још, и: У̏рошов је па̑ до̏бар. — Арну̑ти па̑ јо̏ке.ГСуд. — Ру̑чак па̑ мо̏же. — г)св.: и опет: Ка̏д ће да̏ ће, па̑ ће му се сте̏кнут. — д)баш, пак, па: у чуђењу за потврђивање и одрицање: А. Не̑ да ју узне̑. — Б. Ка̏ко па не̏? Једна̏к би̏ле! — Зна̑м де̏, ка̏ко па̑ не̏!Прил. — Па̑, шта вели̑ш. Оће̏мо ли ју̏тре у Ми̏тровицу? — Дофати ка̏мен па ње̏га по̏ главе. — Ку̏д па̑ он ту̑ да се на̑ђе. — Што̏ па си га заде̄ва̏о?(т.ј. за што). — Што̏ па му не да̑ш? — Кад се на овако питање грубо одговори, рекне се:То̏ па. — А. Што̏ па тако̑ ра̑диш? — Б. То̏ па. — У В. и у RJA. прил. и св., a. и b. па̏ање, а ср. — У В.па̑а̑ње ср.