пу̑стӣ, -а̄,-о̄ (пу̑с, пу́ста, пу̑сто) придј. 1. ненасељен, без икога. – Након њи̏хове̄ смр̏ти о̀стала је ку̏ћа пу́ста. 2. клет, црн. – Све̏ је то̑ учѝнила пу̑ста̄ по̏хла̄пно̄с на дина́ре. – Пу̑ста̄ мо̑да и пу̑ста̄ скупо̀ћа о̏дније̄ле све̏ со̑лде. 3. кад се жели исказати да је нешто лијепо и жељено, али недостижно или тешко достижно. – Да ми се на̀јес пу̑сте̄ до̀ма̄ће̄ па̀нцете па у̀мрије̄т! 4. додаје се као атрибут особама које се по нечему разликују од осталих, које су на гласу по нечему. – Пу̑ста̄ Миле́ва и у нѐђељу ра̑дӣ!
пу̑стӣ, -а̄,-о̄ — јадан, несрећан. — Е, шта пусти чоек може издржати. Шта пуста поједе.