Српски рјечник

свѐти̑, то̑га, m. adj. vide крсно име: Сву господу зове на светога.

Речник косовско-метохиског дијалекта

1. свети̑, свето̑га м. крсно име, слава: На свето̑га је бијо. БМ. — Да си оти̏ша на свето̑га. БМ. — Биј-у-свето̑га, БМ. — Да и̏ма свето̑га. Прил. — Дана̏с свети̑, ју̏тре слу̑га а преко јутре рукави̏це. Дрсн. — Ја ћу на свети̑. — Бо̏гу и свето̑ме фала. У В. свѐти̑, то̑га м. прид.
2. свети̑, света̑, свето̑ прид.: Свети̑ Или̏ја ће те ди̏гнут. Батв. — Ми̏лна ку̑ма свето̑га Јова̏на. (нп.). Басн. — Од све̏тога Ду̏а се не жӣви̑. — Свете̏ Враче и Свете̏ Врачи. БМ. Исп. у В. Вра́чи и Вра́чеви. — Тако ми свете̑... Кл. — Та̏ко ми свете̑ ле̑пе Б. Батв. — У свете̑ Богоро̏дице. БП. — Еј, помо̏зи бо̏же и света̑ Неде̏ља и света̑ Пе̑тка. Расн. — Бо̏гу фа̑ла и свете̑ Неде̏ље. Прил. — Дана̏шња света̑ Неде̏ља. Расн. — Бо̏га и свету̑ Пе̑тку. Расн. — Света̑ Пре̏чиста. БП. — Ова̑ света̑ Троји̏ца. ГСуд. — У ДК. 1779 год, у с. Паљеву: Пис(аше) Іѡванъ и Стефан Богꙋ светому е҃ гроша ѡпще куће за з(дравље). Може бити је после речи Богу испало једно и. У том случају би овај пример ишао да потврди 1. свети̑ м. — У В. 3. све̑т, све́та, то (свѐти̑, та̑, то̑) .