свѐти̑, то̑га, m. adj.videкрсно име: Сву господу зове на светога.
Речник косовско-метохиског дијалекта
1.свети̑, свето̑га м.крсно име, слава: На свето̑га је бијо.БМ. — Да си оти̏ша на свето̑га.БМ. — Биј-у-свето̑га,БМ. — Да и̏ма свето̑га.Прил. — Дана̏с свети̑, ју̏тре слу̑га а преко јутре рукави̏це.Дрсн. — Ја ћу на свети̑. — Бо̏гу и свето̑ме фала.У В.свѐти̑, то̑га м. прид.
2.свети̑, света̑, свето̑ прид.: Свети̑ Или̏ја ће те ди̏гнут.Батв. — Ми̏лна ку̑ма свето̑га Јова̏на.(нп.).Басн. — Од све̏тога Ду̏а се не жӣви̑. — Свете̏ Враче и Свете̏ Врачи.БМ.Исп. у В.Вра́чи и Вра́чеви. — Тако ми свете̑...Кл. — Та̏ко ми свете̑ ле̑пе Б.Батв. — У свете̑ Богоро̏дице.БП. — Еј, помо̏зи бо̏же и света̑ Неде̏ља и света̑ Пе̑тка.Расн. — Бо̏гу фа̑ла и свете̑ Неде̏ље.Прил. — Дана̏шња света̑ Неде̏ља.Расн. — Бо̏га и свету̑ Пе̑тку.Расн. — Света̑ Пре̏чиста.БП. — Ова̑ света̑ Троји̏ца.ГСуд. — У ДК. 1779 год, у с. Паљеву:Пис(аше) Іѡванъ и Стефан Богꙋ светому е҃ гроша ѡпще куће за з(дравље).Може бити је после речи Богу испало једнои. У том случају би овај пример ишао да потврди 1.свети̑ м. — У В.3.све̑т, све́та, то (свѐти̑, та̑, то̑) .