Српски рјечник

у̀зе̑т, а, о, adj. gichtbrüchig, paralytias. [cf. 2 клијен, клијенит].

Речник косовско-метохиског дијалекта

узе̑т, узне̑м и узме̑м (у̏знем и у̏змем): Етоволи̏чко ни̏ко не сме̑ узе̑т. ГСуд. — Да ји у̏знем да не ви̏ди. Гојб. — Кад ги ви̏до, у̏зе ме стра̏! — Он ће ти гла̑ву узе̑т. — У̏зни ме (каже дете мајци кад хоће да га носи). — Оћу да ју узме̑м за же̏ну. — Велу̑ о̏ће да гу узне̑ (тј. да је ожени). — По̏што у̏зе та др̏ва? — О̏ћеш да ме узне̑ш на̏ врат. — У̏зма га не у̏зела да бо̑г да (у клетви). — У̏зни на вереси̏је. — Узе̏о га на зу̑б (тј. замрзао га). — О̏ћеш да га узне̑ш на̏ врат. — У̏зео си ме на̏ врат (на̏ душу). — Не узи̏мај ме на̏ врат. Тур. тако исто: bojuna almak. — Узȇт ме̏ру. — Узе̑т у̏ руке. — Да му узне̑ ме̏ру. — У̏зео у за̑јам. — У̏зела и̏рнек. — У̏зео на се̏бе. — Не мо̏же да узне̑ со̏лук (тј. не може да дише). — У̏зели га у по̏ћак (тј. у шалу, у потпрдицу). — У̏зе пу̑т, па о̏тиде. — У̏зео дево̑јку (тј. оженио се). — А̏л ћете да у̏змете де̏цу у чко̏љу? Прил. — У у̑ста те не̑ће узе̑т (тј. споменути). Тур. исто тако: agza almak. — У̏зми га за̏ руку. — У̏зе пу̑т (тј. оде). — У̏зе врљиво̑ј. — Са се : Па се нешто узе̑мо (тј. узети разговор). Прил. — Узе̑ше се за̏ руке. — Кад се узне̑ једно на̏ друго. — У Br. Iv. ùzeti, ȕzmȇm свр.

Речник дубровачког говора

у̀зе̄т, у̏зме̄н свр. I. 1. појести нешто. – Ма̀нтра̄ ти се кад ју̏тро̄с није́си ни̏шта узе́ла. – У̀зми што̏ у у́ста! 2. ступити у брак. – Нѐ би би̏јо у̏зео њу̑ да је мо̏го̄ на̑ћ бо̏љӯ. 3. купити. – У̀змите ми о̀во̄ ма̏ло па̏та̄та̄ да и̏де̄н до̏ма. – Ме̑со ћемо у̀зе̄т у Гру́жу. II. у̀зе̄т се склопити брак, вјенчати се. – У̏зе̄ли су се не̏ђе о Бо̀жићу.