фа̏ца ж ген. мн. фа̑ца̄ (тал. faccia) лице. – Та̑ ми је фа̏ца о̏днекле по̏зна̄та. изр. фа̏ца от прдѐљуске̄ (прдѐљуса̄ка̄) одвратно лице, лице које изазива да га ишамарају. – Јѐдан о̀д њӣх је ба̏ш ѝмо̄ фа̏цу от прдѐљуса̄ка̄. у̀дрит некому у̀ фацу увриједити некога неким својим поступком. – До̑ћу ѝ ја̄ да ти не̏ удре̄н у̀ фацу, ма̏да ме ни́је пу̏но во̏ја. учѝнит гру̑бӯ (ли̏јепӯ) фа̏цу нељубазно (љубазно) се понашати према некоме у одређеном тренутку. – Зна̑м да ће учѝнит гру̑бӯ фа̏цу кад нас ви̏дӣ. – Дра́га ми је што ми ва̏зда, кад ме видӣ, у̀чинӣ ли̏јепӯ фа̏цу. по̀руга̄на̄ фа̏ца подругљиво лице, лице с подругљивим изразом. – Ни́је ми дра̑г ради о̀не̄ њѐгове̄ по̀руга̄не̄ фа̏це̄.